Da nema humora, ne bih bila živa Vida Basara o novom romanu i neobičnoj proslavi rođendana
U prepunoj kafeteriji "Bukmarker" knjižare Delfi SKC u Beogradu održana je promocija novog romana Vide Crnčević Basare"Humano preseljenje". Uz autorku, o knjizi su govorile književne kritičarke Vladislava Gordić Petković i Jasmina Vrbavac, dok je razgovor vodila Mona Cukić. Na Svetski dan knjige, ustanovljen na dan rođenja Šekspira i Servantesa, s publikom je rođendan proslavila i Vida. Na malom slavlju u krugu prijatelja iz publike su joj podršku dali Srđan Valjarević, Aleksandra Janković, Dragan Velikić i njen suprug Svetislav Basara.
Roman koji je objavila "Laguna", a koji kroz lik četrdesetogodišnje Marte prati njeno prisilno iseljenje iz dotadašnjeg života i pokušaj useljenja u sopstveni mir, izazvao je veliku pažnju kritike zbog specifičnog spoja gorkog humora i dubokih egzistencijalnih pitanja.
Zbir iskustava i sećanja
Govoreći o nastanku glavne junakinje, Vida Crnčević Basara je istakla da Marta nije bazirana na jednoj konkretnoj osobi, već je plod kompleksnog stvaralačkog procesa.
- Ona je moje dete i čedo. Nastala je zbirom mojih iskustava i poznanstava i same sebe i mojih prijateljica, filmskih likova, književnih junakinja, tako da ona ne postoji kao jedna osoba - poručuje poznata scenaristkinja i dodaje da je stvaranje ovog romana za nju bilo svojevrsno putovanje kroz vreme:
- Pisala sam iz svoje bivše ličnosti i iz svog sećanja na neka svoja razmišljanja i stavove koje sam sada zrelošću prevazišla. Bilo mi je zabavno da se pozabavim onim godinama iz ove varijante - da su mi one godine i ova pamet, koje u ovoj knjizi baš mnogo nema.
Iako se Marta suočava s gubitkom muža, koji odlazi s ljubavnicom, sina i luksuznog doma, autorka odbija da je kategoriše kao klasičnu žrtvu okolnosti.
- Ne vidim Martu kao žrtvu. Vidim je kao žrtvu sopstvenog poricanja, neprihvatanja karata koje su joj podeljene, a koje pritom i nisu tako loše.
Basara naglašava relativnost životnog tereta poređenjem Marte s njenom pretkinjom, babom Gizom, koja predstavlja glasove podunavskih Švaba:
- Iz perspektive babe Gize, Martin teret je stvarno zrno graška na princezi. Kada čitamo priče o sudbinama podunavskih Švaba, vidimo koliko teg zna da bude relativan u odnosu na to ko ga nosi.
Poseban segment romana odvija se u psihijatrijskoj ustanovi, koju autorka ne vidi kao mesto klasičnih dijagnoza, već kao utočište za neprilagođene.
- Mislim da se pod ludilom uglavnom sada vidi neka vrsta nesnađenosti u životu. Ovde nisu u pitanju mentalne dijagnoze, već ono što bi se starinski reklo ludnica.
Vida Crnčević Basara otvoreno priznaje naklonost ka takvim likovima:
- Uvek su mi se više sviđali ludaci od civila. Moje simpatije su uvek na onoj strani ograde gde su ljudi koji se nisu snašli, kao "lego" kocke koje moraju da se uklope u svaku životnu situaciju.
Roman duboko zadire u istoriju Vojvodine i prećutkivane priče o nemačkom poreklu. Autorka je objasnila da je Inđija u romanu "glumila" Rumu, grad njenog oca, kako bi sačuvala autentičnost sećanja na priče o kojima se nekada samo šaputalo.
- Moja baba Vida, koja je delom inspirisala lik babe Gize, uvek mi je govorila kroz šapat: "On nije Mađar, on je Šokac." Nije smelo da se kaže naglas, kao da je to strašna diskvalifikacija.
Nije sve tako crno
Poseban značaj u knjizi imaju groblja, mesta koja su za Martu, kao i za autorku u detinjstvu, predstavljala prostore budućeg mira. Uprkos teškim temama poput alkoholizma, porodičnog usuda i gubitka, romanom dominira vrcav humor koji kritika naziva "virtuoznim". Za Vidu Crnčević Basaru to je jedini način preživljavanja:
- Da nema humora, ja ne bih bila živa. To je moj štit koji sam morala dati i svojim junacima da bi ih shvatili ozbiljno.
Zaključujući razgovor o "srećnom mestu" koje Marta traži, autorka je objasnila da je humor upravo to mesto slobode:
- To je mesto iz kog mogu svemu da se smejem - ne da se rugam, nego da vidim svet uz pomoć onog majmunčića na ramenu koji me podseća da ne treba sve, a pogotovo ne sebe, shvatati previše ozbiljno.
Bonus video: Basara o Đinđiću